Вести Патријаршијски Управни Одбор

Поводом стогодишњице Мојковачке битке, чија обиљежавања је прослављено двјема величанственим духовним академија у Мојковцу и Београду, 18. јануара 2016. године, одслужен је помен на гробу славног генерала Јанка Вукотића на Новом гробљу у Београду.

Помен су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Догађају су, поред унука чувеног војсковође Јанка Вукотића, који и носи његово име, присуствовали представници више породица и удружења из Црне Горе и Србије. По одслуженом помену, бесједом о сердару Јанку Вукотићу (рођен 1866. на Чеву, умро 1927. године у Београду, на почетку Првог свјетског рата био је начелник црногорске Врховне команде, потом командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске, генерал-ађутант краља Николе и краља Александра Карађорђевића) обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Бесједу Владике Јоаникија преносимо у цјелости:

„Поводом сто година од Мојковачке битке и 150 годишњице од рођења Јанка Вукотића сабрали смо се, данас, овдје, на гробу сердара и армијског ђенерала Јанка Вукотића да се сјетимо те славне ослободилачке епопеје у којој је једна од главних личности био, управо, сердар Јанко Вукотић.“

„Онај сердар Јанко који је ослободио сјевер Црне Горе и Метохију, који је водио црногорску војску да помогне војсци Србије на Брегалници, који се прославио и на Брегалници и на Скадру а посебно на Мојковцу. Он је због својих ратних заслуга стао у ред великана наше историје са Живојином Мишићем, Степом Степановићем, Петром Бојовићем и са многим другима, а био је на челу великих јунака и знаменитих официра као што су: Милош Меденица, Милинко Влаховић, Грујица Грдинић, Јевто Ружић, Љубомир Полексић, који су се прославили на Мојковцу, а, свакако, међу њима треба, увијек, поменути и знаменитог војводу Лакића Војводића, који је сам, у вријеме Мојквачке битке, штитио град Беране и неколико дана послије Мојковца одолијевао аустроугарској сили, који је примио онај телеграм од краља Николе у којем похваљује јунаштво Васојевића и каже: Издржи јуначки соју Васов, велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док је Срба и док је јунака. Издржите најљепши моји синови. О сердару Јанку, за кога се говорило, поједини су га називали црногорским Кутузовим, Љубомир Полексић је послије његове смрти записао овако: Говорило се ђе је Јанко ту је и побједа. У најтежим ситуацијама, када су биле најжешће погибије довољно је било да се он појави међу војском, да се појави његова витешка фигура и да војска чује његов продорни глас, па на његову заповијест да крене и у ватру и у воду. Због његове ратне вјештине, храбрости и човјештва он је ушао у нашу историју, он је свијетли примјер, васпитан на Горском вијенцу и на завјетима Косовског завјештања.“

„Ево, сто година послије Мојковачке битке, ми се присјећамо тих бојева и тих погибија, а не могу да, у овом моменту, изоставим оно што је забиљежио један његов регрут. Познато је да су регрути учествовали у најтежим биткама, да су три пута покушали да одбију непријатеља са Бојне њиве, нажалост, нијесу успјели и жестоко су изгинули, као што су изгинули и на Гласинцу. Једном, када је Јанко видио преполовљен регрутски батаљон није им се обратио као командант, него као отац што је њих погодило и што је још више повећало углед њега као команданта. Кад је видио те младиће искрвављене, израњављене, многи су били изгинули, он им се обратио: Куку мени, ђецо моја!“

„Такав је био Јанко, али, лако је њему било са непријатељем, него му је тешко било када је потписана она неславна наредба да црногорска војска, таква војска која је однијела славну побједу на Мојковцу над надмоћнијим непријатељем, да она положи оружје. Први пут, он је тада свом господару, кога је неизмјерно волио и служио цијелог живота,рекао тешку ријеч. Али, шта да радимо, историја је пуна противречности, није наше сада да доносимо некакве оцјене овдје на гробу славног и прослављеног војсковође, него да му одамо високо поштовање и да посвједочимо, и овим поменом и вечерашњом академијом, да нијесмо заборавили њихове заслуге, да поштујемо ове величине које су ослобађале и уједињавале српство и правиле велику државу. А када га је господар назвао са Скадраи рекао: Идем ја Јанко. Куд идеш, господару? Преко мора. Иди, наше се очи више никад не виђеле. Био је болестан у том моменту, вјероватно да је био доживио инфаркт, није чудо, али, смогао је снаге да то каже господару. Касније је о томе с болом причао. Видимо, дакле, једног горостаса, једну историјску величину која је ушла и у историју, и у поезију, која је, заправо, достигла оне вриједности које су идеал свих јунака и ратника да их људи и покољења помињу докле је свијета и вијека, а то значи да су ушли у вјечно Божје памћење. Нека је вјечна слава славном војсковођи генералу сердару Јанку Вукотићу“.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка, www.spc.rs

23. јануара 2016

Помен на гробу сердара Јанка Вукотића

Поводом стогодишњице Мојковачке битке, чија обиљежавања је прослављено двјема величанственим духовним академија у Мојковцу и Београду, 18. јануара 2016. године, одслужен је помен на гробу славног […]
23. јануара 2016

Празнична сабрања у Епархији тимочкој

Крсна слава владике Илариона. Богојављење у Зајечару. Пливање за Часни крст у Кладову. Освећење школе у Грљану. Зајечар – Светим евхаристијским сабрањем у Саборном храму Рођења […]
23. јануара 2016

Празници у Шумадији

Крстовдан на Аеродрому. Богојављенско пливање за Часни крст на Марковачком и Шумаричком језеру. У понедељак, 18. јануара 2016. године, када се у нашој Цркви и међу […]
23. јануара 2016

Епископ Сергије у посети Баварској државној библиотеци

Минхенски ”Српски псалатир” и питање његове фототипске репродукције у Епархији франкфуртској и све Немачке   Његово Преосвештенство г. Сергије, Епископ франкфуртски и све Немачке, током канонске […]