Вести Патријаршијски Управни Одбор

Епископ бачки Иринеј: Интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу

Уважени и цењени Владико, разговори са Вама које Печат објављује у бројевима штампаним о Божићу традиција су до које наш лист, и ја лично, посебно држимо и сматрамо је драгоценом. Разматрајући садржај наших протеклих празничних разговора, сада увиђам да – због тешких и веома опасних историјских  и геополитичких прилика које су се над светом надвиле – многе духовне, политичке, културне колико и верске теме, из године у годину, бивају једнако актуелне. Предстојећи Божић, међутим дочекујемо у досад најтежим и најозбиљније заоштреним односима у свету. Колико можемо бити оптимисти и чему се можемо надати?

И ове године сте ми учинили велику част дајући ми могућност да поделим своје скромне  мисли и осећања са читаоцима Вашег угледног недељника. Настојаћу да, колико могу, одговорно дам одговоре на Ваша питања.

Ваше прво питање је дубоко смислено. Оно се, у крајњој линији, тиче смисла људског живота, смисла било какве делатности, а поготову смисла чињења добра. То питање себи постављају не само теолози и философи него, кад-тад у животу, сваки човек, без обзира на то у каквим условима живи. Оно се нарочито поставља када наиђу искушења, лична или општа, која су опет актуелна, како сте и Ви приметили.

Најпре бих се осврнуо на уводни део Вашег питања. Истина је да сличне – пре свега политичке – теме заокупљају нашу пажњу прилично дуго и често се понављају. Ради се о универзалним, дуготрајним, непрекидним, да не кажем вечним историјским процесима, својственим човечанству као целини.
Уколико бисмо пренебрегли древност и универзалност, заправо историјски континуитет тих антагонистичких процеса, упали бисмо у заблуду и самообману, у старинском аскетском вокабулару Цркве познату као прелест, да сопственом времену и простору, самим тим и себи, припишемо особиту важност, а да то суштински уопште није тако. На делу је велико и озбиљно искушење гордости, које у себи крије огромно самозадовољство и, ако хоћете, извештачену, привидну побожност. Уосталом, савременост  или оно што нас непосредно окружује треба увек да сагледавамо sub specie aeternitatis, очима вечности, са аспекта онога што Бог од нас очекује и жели, а не онога што о себи и свом времену сами мислимо. По смиреној, једноставној побожности, по радиности, скромности, окренутости својој породици и ненаметљивом патриотизму српски сељак је архетип на који треба да се угледамо.

Одговор на питање да ли можемо бити оптимисти, чему се можемо надати, заправо шта ми треба да радимо, потражићемо у једном писму које је, у новембру 1939. године, епископ бачки др Иринеј Ћирић, са места председника Светског савета за међународно пријатељство помоћу Цркава, упутио Црквама чланицама. Напомињем да се ради о архијереју беспрекорно врлинског и светог живота, исповеднику вере, страдалнику за Христа и за Цркву Његову, који је преминуо пре тачно шездесет година од последицâ страховите тортуре борбених безбожника тога времена којој је био подвргнут. Навешћу неке одељке из тог писма:

„Откако сам изабран за председника Савеза за међународно пријатељство спомоћу Цркава, моја прва порука на вас пада у једно посве трагичко доба. Највећи народи су у рату. У јубиларној години нашега Светскога савеза не само да ратна дрека надвикује идеале, као што су: међународно пријатељство, добра воља, споразумевање и мир, већ они се чине као да су без самога смисла за стварност, а њихова мисаона садржина тек пусти сан. Не може нас изненадити ако маловеран рече: после 25-годишњег рада Светског савеза догађаји су порекли могућност да се примљени задаци остваре. Наместо међународног пријатељства ми имамо за 25 година два велика рата у Европи.

Заиста је потребно поставити отворено и јасно питање: има ли одиста разлога за продужење рада Светског савеза? Има ли одиста наде на успешну борбу са мржњом, бруталном силом, непријатељством и ратом, са свима злима, која већ хиљадама година угњетавају људе? Да ли ће се моћи чути и кроз рику топова глас који заступа међународно пријатељство и добру вољу? Неће ли остати глас који виче у пустињи?

Ја мислим да нема разлога да се клоне; ми не смемо губити наде. Чак и да се не бисмо могли више надати, дужност би нам била, без наде, веровати у наду, јер ми ваља да смо свесни о томе: залагати се за мир, пријатељство и добру вољу међу људима значи радити да буде Божја воља на земљи; боримо се за чисто Божју ствар и тада ми морамо успети.

Могло би се приговорити: ако је идеал Светског савета пријатељство међу народима, рат има да престане. Али ратова је било од како је људства, а хришћанство ово стање није изменило. Ако до сада то није учинило, не само да је могуће већ је и вероватно да ће то учинити у будућности. Наравно, била би узалудна нада очекивати да једно зло, које је људе кроз столећа притискивало, савладано, престане на један магични начин. Велика подузећа захтевају дуга времена; ми нисмо сигурни да ћемо доживети зреле плодове наших настојања. Ми радимо за будућа поколења. Одиста, колики племенит задатак, пожртвовано радити за добро других!“

Србија и шири простор на којем живи српски народ, данас као и увек у прошлости, јесу једно од важних попришта сукоба и преламања интереса водећих светских сила, место судара чак и супротстављених цивилизацијских становишта. Бивајући на „линији ватре” – како опстајати и усмеравати „национални брод”, а да се он потпуно, и за дуже време непоправиво, не „насуче”, одређујући судбину нације и државе у смеру који већина апсолутно не жели? Јесмо ли са „европским интеграцијама” на добром путу?

„Линију ватре” је констатовао већ наш Свети Сава; већ је његово време било поприште сукобâ Истока и Запада, не мањих од данашњих. Да ли ће се наш „брод” насукати, зависи понајвише од нас самих. Уствари, на њему ми имамо светога „крманоша“ који је једном, у своје време, тај брод одржао на површини увек узбурканог мора. Следујући  његовом примеру, можемо бити „оптимисти”. Свети Сава, Стефан Првовенчани и Свети Симеон Мироточиви су умели да воде брод наше Цркве и наше државе између Истока и Запада. Парафразирао бих и светога Владику Николаја. Он је говорио да треба да будемо изнад Истока и Запада, али да нећемо бити Буриданов магарац који је угинуо зато што није могао да се определи према ком ће пласту сена кренути. Владика Николај није хтео да истакне неку нашу посебну узвишеност него, једноставно, да поручи како Православље има снагу да свету подари одговор на егзистенцијални безизлаз.
Национални пак брод треба суптилно водити. Чини ми се да су таква настојања и актуелне власти. Хришћанин се одликује реалистичким погледом на свет. И Европска унија је данас у превирању. Чују се различити гласови европских политичара, чак међусобно дијаметрално супротстављени. Таква су и предвиђања теоретичарâ и аналитичарâ. Ми Срби желимо јединствену Европу, али Европу од Лисабона до Владивостока, јер – духовно и културно, мада не и географски – сва Евроазија јесте Европа, захваљујући великој мисији најпре Византије, а потом Русије.

Ништа природније нема од европских интеграција. Препознаје се та племенита тежња и у нашој политици. Европа је моћан геополитички простор, а и аксиолошки њено дубоко корење јесте – или је доскора било – у хришћанству. Хришћанство је увек за јединство. И ми смо за јединство и за „Европу”, али не по сваку цену, нарочито не по цену Косова и Метохије, истинске и изворне Старе Србије. Недавно сам у једној телевизијској емисији рекао да Србија која би извршила такав харакири не заслужује да постоји. То сам увек мислио, мислим и мислићу.

Мислиоци народа нама блиског цивилизацијског круга (одређење које и Ви понекад јавно наглашавате, издвајајући тако, пре свих других народа , Русе, Грке и још неке православне народе!) не устручавају се од изјава попут ове: Глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сâм глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се са ђаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја. Разумемо да наведено није тек литерарни „занос” већ суштинска стратешка поставка. Откуда данас толика снага и надмоћ „ђавола”, а таква слабост и „наивност” врлине и добра?

Снага речи које сте цитирали може да наведе читаоца на погрешан пут. Подвућићу последње речи из цитата: то је закон духовног боја. Не другачијег. Шекспир каже: „Нема под сунцем ничег толико злог да корист дало не би”. Скоро хиљаду година пре њега, свети Дијадох из Фотике пише: „Јача је природа добра од власти зла јер добро јесте, а зла нема осим и само кад га људи чине.” А још хиљадама година раније, стара грчка пословица каже: нема зла без имало добра. Једном речју, Добро је апсолутно јер је Бог апсолутно добар; зло није апсолутно јер не постоји бог мимо Јединога Бога. Тако је и са глобализмом. Крупним корацима прескачући терминолошка разјашњења између глобализације као неминовног процеса, заснованог на драгоценом технолошком напретку, и глобализма као доктрине или погледа на свет, подсећам да се свет не сусреће први пут са овим феноменом. Вратимо се у доба Христовог Рођења, када је добар део античкога света био под влашћу велике и моћне римске државе која се простирала од Северног мора до јужних граница Египта и од Атлантског океана до реке Еуфрата.

По Промислу Божјем, тада су се остварили услови да се Pax Romana претвори у Pax christiana. Дакле, глобална величина Римске Империје била је идеални оквир за мисију хришћанске вере и ширење Цркве Христове. Црква ни данашње глобалне процесе економских и политичких интеграција не одбацује a priori. Баш зато што жели да се сви људи спасу, Црква је у обавези да користи све могућности које јој глобализација пружа да Христова блага реч стигне до сваког човека. Ми православни уместо речи глобализација радије користимо реч васељенскост. Васељенскост или икуменичност јесте једна од примарних особина Православне Цркве, а извире из њене саборности или католичности. И као што се у римско време Црква увећавала преко крви мученика за веру, тако је и данас. Знамо шта се дешава са хришћанима (не само православнима) у Сирији, или у Украјини, или, доскора, код нас. То је духовна борба коју сте споменули.

Када је реч о Православном комонвелту, очи и пажња не само православног света упрте су према предстојећем великом догађају –  Свеправославном, Осмом васељенском  сабору у Цариграду 2016. године. Одавно се, у расположењу и атмосфери високог узбуђења и великог ишчекивања, говори о том великом догађају. Хоће ли Сабор, с обзиром на познате нарасле  проблеме и међу православнима и њиховим црквама, испунити ова сложена очекивања? Патријарх московски и све Русије Кирил је, наиме, још почетком 2015., говорећи о припремама Свеправославног сабора,  најавио да „предстојећи Сабор треба да пројави јединство Православља.” Хоће ли се то заиста и догодити?

Надом праћена очекивања свих православних хришћана идентична су са очекивањима Светејшега патријарха Кирила: свеправославни сабор је заиста дужан да пројави јединство Православне Цркве и да позове на јединство дубоко подељени свет данашњице. Већ деценијама, још од шездесетих година прошлог столећа, састају се свеправославне припремне комисије и предсаборске конференције са циљем да се створе потребне претпоставке да Сабор буде сазван и, што је важније, да оствари свој циљ и смисао. На многима од тих свеправославних скупова имао сам част и благослов да, у име наше помесне Цркве, и лично учествујем. Последњи у низу била је специјална припремна комисија, одржана половином децембра 2015.

По општераширеном мишљењу међу православним епископима и богословима Сабор треба и да упути свету поруку наде, сотириолошку поруку која би представљала недвосмислено аутентичан јеванђелски одговор на изазове нашега времена, изазове са којима нису суочени само православни или само хришћани него и сви људи без разлике. Укратко речено, Сабор треба да упути поруку која би бар делимично утолила духовну жеђ човека 21. века, жеђ за животом и спасењем, за миром, правдом и истином. Текстови са том поруком одавно се припремају да би их саборски оци, када дође дан, узели за полазиште, евентуално побољшали и допунили, и онда саборно, у духу свецрквеног сагласја, упутили Цркви и свету.
Почетни и основни циљ – манифестација јединства Цркве – није само превасходни садржај вишедеценијског рада припремних комисија и предсаборских конференција него, пре свега, велики дар Божји. Данас, наиме, не постоје догматски проблеми или разлике у вери унутар православнога света. Нема богооткривених истина вере које би биле спорне за било кога међу православним хришћанима. Разлике у мишљењима које се тичу организационог устројства, мисије и одређених аспеката канонског поретка условљене су реалним историјским околностима у којима су помесне Православне Цркве живеле и различитим утицајима под којима су се развијале. Упркос свим условима и утицајима, понекад крајње опасним, јединство вере и суштинска неизмењивост богочовечанске структуре бића Цркве најбољи је доказ да саборно устројство, засновано на слободи, одговорности, љубави и консензусу, има несумњиво преимућство над монархистичким моделом који одозго, декретима, обезбеђује јединство Цркве или, понекад, само привид њеног јединства. Ово није тек самодопадљива сладуњава еклисиолошка теорија православних теолога него опипљива реалност, проверена историјским искуством. Покаткад односи међу Православним Црквама одају утисак дубоке кризе, чак анархије, али се на крају увек – не нашом врлином и заслугом него силом, дејством и благодаћу Духа Светог, Утешитеља, Онога Који конституише Цркву као Тело Христово – достигне до јединства вере у свези мира и љубави. Ток и процес зна бити болан, али то и јесте цена слободе и одговорности.

Ово, потпуно или делимично, увиђају и поједини истакнути римокатолички богослови, што знам не само из литературе него и непосредно, из личних братских и искрених разговора са некима од њих. Мислим, штавише, да је и данашњи римски папа, Фрања Ι, на овом трагу јер није само истицао православно начело саборности као пример за углед него је и практично једном делу свога кардиналскога колегијума дао елементарне прерогативе Синода у православном смислу. Пошао је и корак даље у самоограничавању недавном изјавом да има ствари које су изван или изнад његове надлежности, као што је, например, давање одобрења за евентуалну интеркомунију са лутеранском заједницом. Таква изјава импресионира – па и задивљује, макар како моје речи протумачили поједини самозвани „суперправославци” – јер не одговара ни духу ни слову званичног римског учења о папској претензији на апсолутну власт (potestas) и непогрешивост, формулисаног на првом (1870.), а потврђеног на другом ватиканском сабору (1961. – 1965.). Да закључим: уверен сам да ће се саборни дух и јединство Православне Цркве у вери и поретку пројавити и на предстојећем великом свеправославном Сабору.

На крају овог маратонског одговора осврнуо бих се и на први део Вашег питања. Мислим да православним верницима није својствена „атмосфера високог узбуђења”. Она је вероватно својствена „салонским (читај: нецрквеним, литургијски пасивним, немолитвеним) православцима”, а још више делатницима средстава јавног извештавања, међу којима, нажалост, има много духовних аналфабета, а још више недобронамерних и инструисаних људи који добро знају шта, зашто и пошто раде. Тираж се, како ми изгледа, може увећавати и на оваквим питањима. Немојте ме погрешно схватити: не мислим да је код нас све ружичасто, да нема тешкоћа. Штавише, лично сматрам да није реално очекивати да Сабор буде сазван већ идуће године, што због општих неповољних прилика у свету (рат и страдања хришћана на Блиском и Средњем Истоку, фактичко ратно стање између Русије и Турске, у којој је седиште Васељенске Патријаршије, и тако даље), што због још нерешених спорних питања међу појединим Црквама (спор Антиохије и Јерусалима око јурисдикције у Катару, спор око неканонских упада Румунске Цркве у јурисдикцију Српске, Руске и других Цркава и слично), што због потребе да се неки, већ застарели, припремни текстови допуне и побољшају. Ако и дође до неког одлагања, то неће бити трагедија ни повод за узбуђење. Како год Бог дâ и благослови, биће добро и најбоље!

Још једна мала, последња напомена: Сабор се не сазива као васељенски већ као свеправославни Свети и Велики Сабор. Ни древни васељенски сабори нису унапред и зајемчено могли да претендују на васељенски карактер – тек накнадна и коначна рецепција или прихватање од стране пуноће Цркве обезбеђивала је то својство. Али тема је огромна за ову прилику и изискивала би или засебну ауторску студију или засебан опширан разговор. Засад оволико!

Православље – од такозваних светских владара  препознато и именовано као суштинска сметња остварењу планова за потпуно покоравање човечанства – данас је на великом је удару и у огромним искушењима. Односи међу Црквама и ситуације у самим помесним и аутокефалним Црквама не уливају превелики оптимизам. Ако се изузму персоналне „несавршености” у редовима клира, која је то слабост која Православље чини неотпорним на јавна и тајна непријатељска деловања и како је (да ли унутар саме вере!?) омогућено подривања његове несумњиво огромне духовне снаге и дејствене моћи?

Да се нашалим: кроз поједина Ваша питања мање упућени читалац може помислити да међу православнима, како на васељенском тако и на помесном плану, бесни борба некаквих супротствљених група и да је питање тренутка када ће све отићи бестрага, и то без превеликог утицаја злих светских владара.
У реалности, сигурно је да постоје, постојали су и постојаће неки кругови којима сметају Православље и Истина коју оно носи кроз историју, а та Истина јесте Богочовек Исус Христос и Царство Његово. На ум ми пада снажна мисао Владимира Соловјова да управо зато што Царство Христово није од овога света, оно има право да управља и влада њиме. У крајњој линији, чак и Мефисто у Гетеовом „Фаусту” признаје: део сам оне силе што жели зло, а вечно чини добро. Царство Христово увек побеђује, па, напослетку, и влада светом јер надвладава зло у којем свет лежи. Стога, не бих толико изоштравао однос Цркве и световних владара. Црква је сачињена од људи и, како каже отац Јован Мајендорф, зна да живи у несавршеном свету.

Ништа није под стакленим звоном. Секуларизација је озбиљан проблем који нагриза све конфесије. Она прети и Православљу, споља, а – по свему судећи – већ и изнутра. Хришћани јесу несавршени, али то не значи да хришћанство није савршено, ако је веровати Николају Берђајеву, а мислим да му по овој ствари треба веровати. Чак и фамозне „персоналне несавршености”, односно, отворено говорећи, греси, падови и промашаји појединих клирика, па и епископâ, нити су историјска новост ни нешто што треба „стављати под тепих”. Напротив, сама Црква те проблеме прва решава, не чекајући лажно моралисање медијских делатника који иначе, када се не ради о Цркви, величају сваки неморал. Треба прочитати канонске зборнике Православне Цркве бар у деловима, па видети шта значи борба за светост и јеванђелски начин живота.

Ако има истине у тврдњама које се и код нас могу чути, а према којима  „историјско преимућство Константинопољ не користи за заштиту Православља већ за капитулацију пред Западом”, да ли је „фантазија” или изгледна могућност да Русија – као земља у којој живи највећи број православних верника – у догледно време постане ценатр православне Васељене, седиште Васељенске патријаршије?

Одговор је једноставан. У тим тврђењима нема ни зрнца истине. Онa су изразитo злонамернa и потичу из антицрквених кругова. Са друге стране, највећа православна земља и најмногољуднија помесна Црква, Московска Патријаршија, на различите начине, кроз саборни карактер Православне Цркве, даје свој изразити и данас незаменљиви допринос васељенском Православљу, поштујући вековни канонски поредак Цркве и ранг патријарашких седишта.

Колико је ситуација у односима Православних Цркава – пре свега на релацији Московске и Цариградске патријаршије –  сложена, чини се да она није мање компликована и „замућена” ни у редовима наше Цркве. Није тајна да СПЦ потресају унутрашњи сукоби и да се, још увек без јасног исхода,  одвија жестока „борба мишљења” чак и врху Цркве, међу епископима! То је разлог за збуњеност и велику бригу, не само међу православним верницима, у Србији. Наслућује ли се „добар крај” томе?

Помало су, рекао бих, претерани изрази као што је „компликована, замућена ситуација”, као да се ради о сукобу сила које се боре око расподеле светског богатства. Ради се о пастирским питањима, о бризи за спасење човека. Сасвим је нормално да постоје разлике и различити приступи проблемима. Када се сложеност и компликованост преувеличавају, поготову кроз медије, смућује се верни народ. Неки то чине нехотице, из незнања, а неки не. И у нашој Цркви Сабор има последњу реч. Одлуку Сабора поштују и они којима она иначе није по вољи. Има и таквих случајева – и то није никакво чудо.

Напади из овдашњих медија на СПЦ несумњиво су усмеравани и чак брижљиво режирани. Циљ је – знамо – удар на Ауторитет Цркве и њених посленика. Наслућује се вешта и утицајна рука која све то контролише. Може ли Црква учинити нешто довољно енергично и ефикасно да ово штетно деловање убудуће онемогући? Јасно је, и несумњиво,  да извесне слабости унутар самих црквених редова чине унеколико успешнијом медијску харангу! Шта је, према вашем виђењу, у прошлости и данас, „одгајило” све оне „проверене изворе из врха СПЦ”, на које се медијско сеирење иначе увек позива?

Врхунски сте зналац функционисања медијâ. Стога Вам морам веровати да су напади на Цркву режирани  вештом и утицајном руком. Црква не може да спречи злонамерност у медијима. Може само да апелује на добронамерност и професионалан приступ новинарâ и уредникâ. Моје уверење гласи: слободна Црква у слободној држави. Али, како лепо рече свети Јустин Поповић, добро иде на страдајућим ногама.

O „провереним изворима из врха СПЦ” већ сам се више пута оглашавао. О тим нечасним људима – када стварно постоје, а нису само стилска фигура неког несавесног новинара – мислим све најгоре. Не бих желео да будем у њиховој кожи на Суду Божјем.

Данас се много говори о сукобу „тврдолинијаша” и „модерниста” у нашој Цркви, а да се при том никада јасно не разграничи у чему су све разлике међу њима , колико су оне непремостиве, и да ли се заиста своде на проблеме форме и богослужбених правила. Како та ситуација изазива много недомица, па и брига у јавности, било би добро да нам разјасните о чему је стварно овде реч.

Лично не познајем никога коме могу приписати један од два понуђена епитета. Такву поделу измишљају они који не живе црквеним животом. Још мање ми је јасно ко и зашто треба да постави границу између свештенослужитељâ. Христос је један и исти данас, јуче и увек. Он је Први и Последњи, Алфа и Омега. Могуће је да поједини секуларизовани људи интуитивно чезну за Црквом и спасењем, па кроз маглу траже личности у Цркви које су им по нечему сличне и називају их модернистима, а друге конзервативцима. Ипак је то духовни далтонизам, сагледавање најширег духовног спектра у црно-белој техници. Црква није ни конзервативна ни модернистичка. Она је Црква Светог Предања, а Предање, Традиција, јесте начело живота, а не музејских експоната или пак помодних експеримената.

„Централна тема и уједно окосница која прецизно дели мишљења и појединце у Цркви јесте однос према Ватикану и Римокатоличкој Цркви. Ако будемо следили претке наше и остали доследни нашим предањима и предањској мудрости, онда смо ми на путу политике Светог Саве који се јасно одредио према Ватикану.”, рекао је недавно у разговору за „Печат” владика банатски Никанор. Да ли је заиста све тако јасно, једноставно и разумљиво? Одкуда онда утисак о компликованој и „замраченој”, мал’не тајанственој подељености? Ако има епископа који о наведеним питањима стварно другачије мисле, тешко да је ту реч само о „форми”?

Начелно сам сагласан са својим братом и саслужитељем, епископом банатским Никанором. Часни крст нашег односа и дијалога са Римокатоличком Црквом заиста има две укрштене димензије: вертикалу верности и следовања Свештеном Предању, праћену здравом ревношћу и борбом за „веру једампут предану светима” (Јуд. 1, 3), и хоризонталу добре воље и братољубља, снабдевену светоотачким расуђивањем и светосавском мудрошћу. Заиста се Свети Сава јасно одредио и када, за разлику од Вукана Немањића у Зети, није изневерио свето Православље иако су у његово време крсташи владали Цариградом и Светом Гором, а латински Запад одавао утисак свемоћне и непобедиве политичке силе, и када се обраћао папи да му крунише брата Стефана за краља, и када је водио пријатељски дијалог не само са папом него и са египатским султаном и са муслиманским вођама у Светој Земљи.

Уверен сам, дакле, да у епископату наше Светосавске Цркве ни у овој тачки нема ни „замрачене” ни „тајанствене” подељености. Уколико и постоји нека разлика у приступу међухришћанским односима и међуцрквеном дијалогу, онда се она стварно односи на форму, а не на садржину. Односи се, наравно, и на начин и обим примене начела „икономије” или „снисхођења” у конкретним приликама или неприликама. Ни наша верност Богу и Цркви Божјој ни наша љубав према браћи људима, ма ко они били, макар били и непријатељи уместо што су нам ближњи, нама духовно блиски по вери у Христа, уза све постојеће разлике.

Има назнака да постоји могућност промене Устава СПЦ. Да ли је то тачно и због чега се размишља о томе?

Устав једне аутокефалне Цркве није Свето Писмо. Неке Цркве уопште немају устав, али су све, и оне са уставом и оне без устава, дужне да се у своме животу и у вршењу своје мисије управљају по свештеним канонима или правилима светих Сабора, васељенских и помесних, и светих Отаца и Учитеља Цркве. То је неизмењива константа.

Наш важећи црквени Устав датира још из тридесетих година прошлога века, а сачињен је у складу са тадашњом државно-политичком реалношћу, под дискретним, али несумњивим упливом југословенства и монархијског уређења државе. Стога је током деценијâ, од Другог светског рата па наовамо, услед радикално измењених друштвених услова и новог профила односâ између Цркве и непријатељски настројене партијске државе, у многим својим деловима и много пута мењан и допуњаван амандманима Светог Архијерејског Сабора.

У односу на првобитни Устав, данас важећи је уствари већ одавно нови Устав. У садашње, помало хаотично, несистематизовано стање Устава морају се увести поредак и доследност, јер су данашњи услови живота Српске Цркве, у неколико држава и државица и у расејању широм света, опет нови и битно друкчији у поређењу са два претходна периода, оним за време Краљевине Југославије и оним за време комунистичке Југославије. Осим тога, „стари” Устав има неких мањкавости и са канонског становишта, што није чудо – и он је морао да плати духовни данак своме добу и тадашњем стању црквеноправне свести.

Због свега тога је Свети Архијерејски Сабор, пре више година, донео одлуку о ревизији  Устава, увек усклађеној са вековним православним канонским поретком и уз упоређивање наших уставних решења са уставном праксом свих Православних Цркава које имају устав. На томе се ради, али то је такође веома одговоран и дуготрајан посао.

Констатацију да је Српска Православна Црква на много начина најдиректније – материјално и духовно- угрожена у дојучерашњим „братским” југословенским републикама, данас не морамо посебно објашњавати, јер је и површном конзументу новинских вести то стање познато. Каква нас будућност у том смислу очекује, како ће СПЦ  надаље штити своје интересе у „региону”? Да ли је поводом тих питања постигнута усаглашеност у црквеном врху?

Српска Православна Црква има не мало потешкоћâ и у самој Србији. Већ смо разговарали о повременим, мање или више прљавим, медијским харангама и хајкама против ње. Ту је и спора реституција одузете црквене имовине, коју незаконито ометају разни чиниоци државне управе упркос правно ваљаном и крајње конструктивном ставу Министарства правде и саме Агенције за реституцију, а она је, веровали или не, била приморана и да тужи и да судски порази такве државне органе (!). Ту је и недавни ирационални поход министра просвете против веронауке у јавним школама Србије. Ту су и друге појаве, а иза многих од њих назиру се закулисни режисери и сценаристи.

Шта пак рећи о стању у дојучерашњим „братским” југословенским републикама? Ако изузмемо Републику Српску, у којој је наша Црква потпуно слободна и ужива пуну подршку државних органа у вршењу њене часне и свете мисије, она је свугде другде нежељени гост, а њен статус јесте статус непоћудне, али више или мање толерисане мањинске заједнице (у Хрватској и у муслиманско-хрватској Федерацији у Босни и Херцеговини) или, у горем случају, статус сасвим непоћудне и прогоњене заједнице (на Косову и Метохији под влашћу Арбанасâ, у Бившој Југословенској Републици Македонији и у Црној Гори). Једино је у Словенији мирна и нико је не узнемирава. Што јесте, јесте! (Наравно, ово не значи да је Словенија увек демократски и правично расположена према српском делу свога становништва, а он и није баш тако малобројан.)

Шта нам преостаје осим законите борбе за право и правду, за слободу и будућност, за нормалан живот и делање наше Цркве у такозваном региону, тачније у свим крајевима где она постоји вековима и где су Срби аутохтони народ као и припадници тамошњих већинских народа? Овде није потребна никаква „усаглашеност у црквеном врху”. Унапред је дата потпуна сагласност и света дужност.

Недавна борба пред УНЕСКОМ, показала је да, уз  моћну и дејствену руску подршку, и у наизглед „унапред изгубљеним ситуацијама”, можемо однети победу. И Црква је деловала одлучно, и свакако допринела сјајном исходу. При оваквом распореду снага у свету свака од ових победа је, чини се, само привремена. Шта ће чинити, и шта у овом моменту још чини СПЦ да сачува баснословно вредно и драгоцено српско наслеђе на Космету? Актуелни догађаји око Дечана упозоравају да места „уљуљканости”, ни после тријумфа у Паризу, нема?

У Вашем питању имплицитно је дат и одговор. Важи оно што рекох у одговору на претходно питање: борићемо се и даље, још темељније и одлучније, за своје светиње, за право и правду, за живот, слободу и будућност наше Цркве и српског народа у његовој заветној прадедовској земљи, Старој Србији.

Парадоксално, испоставило се да тема беатификације Алојзија Степинца није једноставна тема ни за нашу – српску цркву. Да ли би СПЦ уопште требало да учествује у дијалогу око овог питања, и да, самим одзивом на такву расправу,  дозволи да – како рече један српски епископ – „има везе са свецима Римокатоличке Цркве и да, узимањем учешћа у оваквим дијалозима, даје за право ватиканском концепту светости”?

За разлику од неименованог српског епископа из Вашег питања, сматрам да предстојећи дијалог са Римокатоличком Црквом о оправданости или неоправданости канонизације Алојзија Степинца не значи „везу са свецима Римокатоличке Цркве” (уз успутну напомену да су нам сви „свеци” из првог хиљадугодишта хришћанске историје заједнички), а још мање значи подршку „ватиканском концепту светости”. Напротив, наше ћутање на тему Степинца значило би да „дајемо за право” управо том концепту.

Стварност је, међутим, битно друкчија: ни сâм Ватикан не дели тек тако загребачки каптолски концепт светости и жели да чује шта, кроз поштен и одговоран дијалог, о личности и поступцима кардинала Степинца имају да кажу и представници Српске Православне Цркве. Разумем незадовољство одлуком папе Фрање код многих (никако не свих!) у Загребу, али да и неко од православних Срба буде њоме незадовољан кад већ није за њу захвалан – то баш не разумем. Та храбра и надасве часна, превасходно хришћанска одлука унапред обавезује будућу делегацију наше Цркве за дијалог да свом задатку приступи sine ira et studio, без гнева и пристрасности, искључиво у служби историјске истине и у служби Божје и људске правде. У том дијалогу ми немамо шта да изгубимо. Можемо само да добијемо. Јер, по речима Самога Господа Христа, истина ослобађа, а у Своје дело спасења човека и света Он убраја и то да је рођен на Земљи да сведочи Истину.

У данашњој Русији, на њеном ширем геополитичком и културном плану, односно простору, веома  јасно је показано да су солидна коегзистенција и хармоничан суживот Ислама и Православља итекако могући. Истовремено, јасно је да се од стране и јавних и тајних светских центара моћи,  улажу огромна енергија и напори  да се та истина замрачи и оспори. Како Ви то коментаришете?

Потпуно сам сагласан са Вама. Милиони муслимана у Русији живе у миру и слози са својим православним и другим суграђанима. И то је један од доказа да се данас не води рат између хришћанства и ислама због вере него између сукобљених великих и малих сила због интересâ и отимачине. У том рату, нажалост, један проценат фанатизмом залуђених и инструментализованих муслимана мисли да води некакав „свети рат”, а пропаганда покушава да убеди хришћанску или, ако хоћете, бившу хришћанску јавност Запада и, по могућству, читавог света да постоји органска, рекло би се генетска веза између ислама као таквог и исламистичког тероризма.

Православни хришћани и муслимани живе на истим меридијанима, измешани. Треба да живе у миру и слози, штавише у пријатељству и узајамном прихватању и поштовању. Они који данас одсецају главе хришћанима на Блиском Истоку (а њихове претече су то већ радиле Србима у Босни) и они који се добровољно, али не и бесплатно, „боре за ислам”, а потичу из Европе, нису само непријатељи хришћанства. Они су још већи непријатељи ислама. О томе треба питати позваније од мене – реис-ул-улему Адема ефенди-Зилкића, муфтију и амбасадора Србије Мухамеда Јусуфспахића и друге аутентичне тумаче ислама изнутра.

На крају нашег разговора, и Вама и Вашим читаоцима од срца честитам велики празник Христовог Рођења, уз сверадосни божићни поздрав:

Мир Божји, Христос се роди!

Извор: Печат бр. 402, 31. децембар 2015, стр. 6 – 14. , www.spc.rs

9. јануара 2016

Епископ бачки Иринеј: Интервју за божићни број Печата

Епископ бачки Иринеј: Интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Уважени и цењени Владико, разговори са Вама које Печат објављује […]
9. јануара 2016

Бадњи дан: У сусрет Рождеству Господњем

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. јануара 2016. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. […]
9. јануара 2016

Помозите народним кухињама на Косову и Метохији

Будимо људи – помозите народним кухињама на Косову и Метохији Многе претходне зиме са собом су донеле велику несташицу хране, новца и огрева за Народне кухиње […]
9. јануара 2016

Мојковачка битка је круна јунаштва наших предака

Беседа Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија одржана 2. jaнуара 2016. године у Саборном храму Христовог Рождества у Мојковцу (Најаве: Свечана академија у Сава Центру, Мојковац: Сто година […]