Владимир Цајић

Митрополитов избор је увијек везан за Божју Истину и за оно чињење које би ту Истину што прије и што јасније показало свијету.

Средином децембра митрополит Амфилохије се вратио из једномјесечне канонске посјете епархији СПЦ за Јужну Америку, којом он лично администрира. Има томе неколико година, од како је своју мисионарску пажњу посветио нашим далеким рођацима, потомцима оних наших сународника који су прије једног вијека напустили ове крајеве и населили Аргентину, Уругвај и друге јужноамеричке земље.

Митрополитови утисци о тим нашим сродницима казују да се њихов православни идентитет, њихова народна самосвијест, свела на „остатке остатака“ и да је друга деценија 21. вијека била посљедње вријеме, тзв. крајњи моменат, за одлазак православних мисонара из Црне Горе међу њих.

Међу њих који су у великој мјери асимиловани, и језички и културно и духовно. Тај црквени посао и покушај да се тамошњи православни живаљ обједини и утврди у вјери својих предака, представља велики духовни подвиг. То је дјело на које се чекало више од пола вијека. У том крају свјета митрополит је поставио своје помоћнике: у Аргентини архимандрита Кирила Бојовића (бившег професора Цетињске богословије и асистента математике на Универзитету ЦГ), свештенике Естебана Јовановића, рођеног Аргентинца (старином из Ћеклића) и Бранка Станишића (из Бјелопавлића); у Бразилу свештеника Марка Обрадовића (свршеног богослова Цетињске богословије); у Еквадору јеромонаха Рафаила Чепрнића (из Боке Которске)…

Рекло би се да је овај посао тежак, готово немогућ… али такве послове тражи и воли митрополит Амфилохије. У ове дане, када прослављамо 25. годишњицу његове владичанске службе на Цетињу (устоличен 30. 12. 1990.) и три деценије од како је хиротонисан за епископа, можемо бити слободни да закључимо, како њега одликује избор захтјевних послова и одабир оних дјела која изгледају неостварива.

Његош, његов претходник на цетињском владичанском трону је завапио и пожелио да „буде што бити не може“, а Обилића, косовског јунака, описао као човјека који је јурнуо на непријатеља „презирући људско ништавило и плетења безумне скупштине“. Рекао бих да су ове двије Његошеве мисли (а обје су препјевани и препричани библијски стихови) одредиле дјеловање владике Амфилохија. Тачније, његов карактер и његово схватање служења Богу, лијепо су се уклопили у те мисли као у неке лозинке и заповијести, које су морале да се остваре.

Ово није прилика за набрајање свега што је учинио и постигао овај црногорски митрополит, а знамо да је учинио много за црквени живот Црне Горе. Наиме, он још увијек, веома активно, дјела. Јесте, међутим, прилика да се његово дјело сагледа и квалификује као храбро. То је дјело које служи Богу и које не тражи компромиса са промјењивим људским резонима.

Увјерио сам се да он никада није тражио компромис ни за себе самог, ни за оно што би њему тренутно годило, или што би му као човјеку било лакше. Митрополитов избор је увијек везан за Божију Истину и за оно чињење које би ту Истину што прије и што јасније показало свијету. Над главом му вјечито стоји оно упозорење апостола Павла како „пролази обличје овога свијета“ што значи да нема много времена за чекање, али и да не треба робовати формама и пролазним мишљењима овога свијета. Оне, наиме, пролазе и врло се брзо мијењају… а Божија Истина је непромјењива.

И није тако храбар само овај Амфилохијев одлазак у Ј. Америку, већ и многе друге иницијативе које је покренуо, а које су, у почетку изгледале неизводљиве. Многи који слушају његову проповјед и гледају шта он ради због тога прослављају Бога, а има и оних којима није јасно његово дјело. То је, у великој мјери, због тога што ови други, прије свега, не разумију Бога, кога митрополит проповиједа. Христос је пркосио оној физичкој и историјској чињеници Крста.

Фактицитет Крста сводио се, прије Христа, на сигурну смрт и готову пропаст, али Господ је видио даље и открио више од тога. Сљедујући тог и таквог Бога, Амфилохије није узмакао пред чињеницом голе момишићке ледине, него је устрајавао до непобитне чињенице да је Саборни храм Васкрсења у Подгорици, једини храм у православљу кога су заједнички освештали патријарси Васељенски и Московски! Идући за тим Богом, Амфилохије је обновио рад Цетињске богословије у условима када за то није било никаквих услова! И тако, без услова (?!), до данас је из те обновљене школе изашло 19 генерација свршених богослова, њих преко 350… Без услова је покренут рад црквеног радија Светигора, без услова је обновљена литија на Румији, и толике, многе друге литије у сваком већем црногорском граду…

Нигдје у Сунчевом систему, па ни шире у васиони, нема услова за живот. Сљедствено томе, не би требало да их има ни на овој планети. Па ипак, неким чудом и мимо сваке људске логике, овдје живот буја. Митрополит Амфилохије служи том животу и Ономе који га је овдје установио. Понекад, неким чудом и често, мимо сваке људске логике.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Вијести/Ин4С

Извор: Митрополија црногорско-приморска, www.spc.rs

25. децембра 2015

Митрополит Амфилохије увијек везан за Бога и истину

Митрополитов избор је увијек везан за Божју Истину и за оно чињење које би ту Истину што прије и што јасније показало свијету. Средином децембра митрополит […]
25. децембра 2015

Повратити стару славу Пакрачко-славонске епископије

Празник Зачећа Свете Ане молитвено је прослављен 22. децембра 2015. године у Епископији пакрачко-славонској. У присуству вјерног народа Западне Славоније и гостију из околних сестринских Епископија, […]
24. децембра 2015

Дани Колубарске битке

У уторак, 15. децембра 2015. године, када наша света Црква прославља Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, у крипти храма Светог великомученика […]
24. децембра 2015

Сабрање у Крагујевцу

У четвртак, 17. децембра 2015. године, Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Литургији су присуствовали ученици веронауке […]