Од када се на Цетињском трону налази Митрополит Амфилохије рестаурирана или изграђена 652 црквена здања

Смисао храма, односно манастира, у суштини, истовјетан је са смислом човјека и свијета уопште. Они су, најкраће речено, икона човјека и свијета. Као што је човјек састављен из душе и тијела, тако је и са манастиром, односно са храмом: грађевина је тијело, а Божја служба која се у њој врши – душа. Својевремено сам имао част као предсједник општине Цетиње да присуствујем освећењу обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, у мају 1989. године. Тадашњи епископ банатски др Амфилохије Радовић је у бесједи подсјетио на оно што се могло уочити, али о чему нити је ко писао нити јавно говорио. Том приликом је владика Амфилохије казао сљедеће:

„Књаз Милош Обреновић у Србији и краљ Никола Петровић у Црној Гори, то су два најзначајнија задужбинара од времена Немањића. И било би вријеме да се неко тим питањем позабави. Поред осталих великих заслуга краља Николе, ријетко је ко истакао ту његову огромну заслугу, подизање храмова по читавој Црној Гори, нарочито у оним крајевима новоослобођеним Црне Горе. Гдје год је дошао, краљ Никола је подигао нови храм, јер је знао и био је свјестан да је храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човјека“.

Потврду ријечи владике др Амфилохија, када је у питању Црна Гора, можемо наћи у публикацији др Лазара Томановића, тадашњег предсједника Владе, под насловом „Педесет година на престолу Црне Горе“, која је штампана на Цетињу 1910. године поводом јубиларних свечаности и проглашења Црне Горе за краљевину. У њој је дат попис манастира и храмова који су у времену од 1860. до 1910. године обновљени или новосаграђени. Збир је 289 обновљених или изграђених православних објеката за 50 година владавине књаза Николе.

Да би се могла дати реална слика о обнови и градњи и постигнутим резултатима у данашњем времену, логично је поћи од сличних периода у животу Православне цркве на простору данашње Црне Горе.

У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа.

Од времена краља Николе и митрополита Митрофана Бана прву већу санацију и обнову храмова, као посљедицу природне непогоде, имамо послије разорног земљотреса који је 1979. године задесио Црну Гору. Из средстава југословенске солидарности, тј. десетогодишњег добровољног зајма за отклањање посљедица од катастрофалног земљотреса, од 1980. до 1990. санирано је 168 православних објеката у Црној Гори.

Данашња велика обнова и градња је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома брзо дала богате плодове. И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), који сам приредио поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе (1985-2010) и двадесетогодишњице служења (1990-2010) на трону цетињских митрополита архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског и егзарха пећког трона др Амфилохија, дат је прецизан податак да је у тих 20 година (1990-2010) санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката.

Радећи ове године на приређивању Шематизма Митрополије црногорско-приморске, неопходно је било у поглављу посвећеном двадесетпетогодишњем јубилеју митрополита Амфилохија на Цетињском трону, дати и рекапитулацију обновљених и новосаграђених манастира, цркава, парохијских домова, духовних центара и народних кухиња за протекли период.

Данас, на крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази митрополит др Амфилохије Радовић.

Чувају достојанство

Васпостављањем Будимљанско-никшићке епархије, на чијем трону је 2002. године устоличен епископ Јоаникије Мићовић, истим жаром и темпом је настављена обнова и градња и на подручју те древне епископије. Мислим да би збир обновљених и новосаграђених здања у Будимљанско-никшићкој епархији показао једнако импресивне резултате као и у Митрополији црногорско-приморској.

Градећи, обнављајући, чувајући и бранећи своје светиње, данас монаштво и свештенство са вјерним народом чува достојанство Црне Горе, о чему нелажно и на најбољи могући начин свједоче наведени подаци.

Бројни обновљени и нови манастири као да чине дјелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска Света Гора. Нови саборни храмови, попут Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, који је у завршној фази, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори.

Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном“ даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од онога што је дневна политика покушала да направи од њега.

Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Можда може претјерано изгледати, али када погледамо само бројно стање већих женских манастира (Жупа никшићка, Рустово, Ждребаоник, Бешка.) онда су бројке неумољиве. Сваки појединачно од наведених манастира има више монахиња него што их је било укупно у читавој историји Црне Горе, од времена Књажевине и Краљевине Црне Горе до краја постојања СФР Југославије. У ово се није тешко увјерити када се на основу расположивих података упореде бројна стања женског монаштва.

На основу чињеница које се могу видјети „голим оком“ можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе у Књажевини и Краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит др Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXИ вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе митрополита Амфилохија које је изговорио 1989, уочи доласка на Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа.

Давно је изречена мисао да се културно наслеђе једног народа најбоље штити ако се са бригом о њему и његовим вриједностима упозна шира јавност. Управо овај кратки текст у времену митрополитовог јубилеја има за циљ само да назначи најширој јавности колико је обновљено, санирано, реконструисано и новоподигнуто црквених здања у двадесетпетогодишњем периоду у Митрополији црногорско-приморској.