Изложба „Нићифор Дучић (1832 – 1900) – српски духовник, историчар и устанички вођа“ свечано отворена у понедељак 6. новембра 2017. у крипти Спомен-храма Светог Саве.

Изложба је почела Светосавском химном коју је отпевао хор Орлићи из Батајнице. Академија је настављена говорима председника Удружења Требињаца у Београду Јован Дучић и Жарка Ратковића, градоначелника града Требиња.

Аутори изложбе су мр Радована Пилиповића, управник Архива Српске Православне Цркве, ђакон Ненад Идризовић и Милош Матијевић.

Мр Радован Пилиповић је казивао о врлинском животу архимандрита Нићифора и подсетио на то да је он пет пута одбијао великодостојни чин говорећи за себе, монаха, да је смисао његовог живљења монашки живот, и указао на значај и улогу архимандрита Нићифора Дучића у животу Цркве и народа.

О знамењима и одликовањима које је понео за свог живота архимандрит Нићифор, а који су у Музеју СПЦ, казивао је Милош Матијевић, док је ђакон Ненад Идризовић подсетио на време Нићифоровог управниковања Народном библиотеком Србије.

Стихове о Херцеговини говорио је херцеговачки песник Божидар Глоговац.

Присутни су били Епископ британско–скандинавски Доситеј, архимандрит Стефан, старешина Спомен-храма , свештенство, градоначелник Требиња Лука Петровић, управитељ Музеја Српске Православне Цркве ђакон Владимир Радовановић, представници  Патријаршијске библиотеке, сарадници Архива наше Свете Цркве, као и личности јавног и културног живота престоног Београда и Требиња.

Додајмо да дечји хор Орлићи из Батајнице налази своје место под сунцем међу многим хоровима наше Цркве. Марљив и непрестани рад учинио је да малени Орлићи одавно више нису мали, јер равноправно са другим хоровима узносе црквене песме.

Изложба је отворена за све посетиоце.

***

Архимандрит Нићифор Дучић је рођен 21. новембра 1832. у селу Лугу, на Требишњици у Херцеговини, од оца Јефте и мајке Саре. Никола, како му беше световно име, прва знања је стекао у манастиру Дужи код свог стрица, игумана Јевстатија Дучића, у коме се и замонашио 1849. године, на дан Светог Луке, са својих седамнаест година.

На препоруку Георгија Николајевића, будућег митрополита дабробосанског, школовање наставља у Београду, где као државни питомац изучава богословске науке на Семинарији београдској, а упоредо прати и предавања словенске филологије код Ђуре Даничића на Великој школи. Са Серафимом Перовићем, будућим митрополитом херцеговачким, постаје први херцеговачки калуђер који је школован ван манастира, у неком богословском заводу. По завршетку школовања враћа се у родни крај и у манастиру Дужи оснива школу, а 1858. у манастиру Житомислићу, надомак Мостара, оснива двогодишњу духовну школу.

Године 1861. заједно са Луком Вукаловићем отпочиње устанак у Херцеговини, а на- редне године се прикдружује црногорској војсци кнеза Николе, који 1862. објављује рат Порти. Из ових бојева понеће Нићифор Дучић медаље за храброст које су му доделили и црногорски кнез, али и руски цар Александар. На позив кнеза Николе, Дучић остаје у Црној Гори и постаје управник Државне штампарије. Мирна времена је користио како би наставио своју просветитељску делатност, па оснива десет основних школа широм Црне Горе, и то за само годину дана, а 1863. г. установио је Цетињску богословију, које је уједно била и прва средњошколска установа у Црној Гори. За све заслуге, на Цетињу је произведен у архимандрита 1863. године. Године 1866. посредује у потписивању тајног споразума између Србије и Црне Горе о спровођењу заједничких ратних акција и уједињењу српског народа. На позив Илије Гарашанина, архимандрит Нићифор Дучић се 1868. г. настањује у Београду. Од тог доба па све до избијања Српско-турског рата 1876. био је председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј и постаје члан Српског ученог друштва.

Указом кнеза Милана 1876. г. постаје командант добровољачких дивизија Ибарске војске, а у рату 1877– 78. командант устаничких чета Јаворске армије. После ратова бива биран за посланика у Народној дкупштиним као и за подпредседника Просветног савета.

Године 1890. учествује у изради новог закона о црквеним властима, а касније постаје и учитељ историје Српске цркве младом краљу Александру. После две године бива изабран за редовног члана Српске краљевске академије, а децембра исте године и за члана Академије друштвених наука. Својим тестаментом архимандрит Нићифор Дучић сву своју имовину оставља српском народу и културним институцијама. Српској краљевској академији оставља новац за оснивање „Фонда Нићифора Дучића“ који ће награђивати радове из црквене, војне и политичке историје Србије.

Архимандрит Нићифор Дучић се упокојио 21. фебруара 1900. године. Опело је одржао митрополит Инокентије, а у присуству бившег краља Милана и краља Александра. Уз све војне почасти, како и приличи једном војсковођи и јунаку, сахрањен је на Новом гробљу у Београду, по сопственој жељи: „Син сам српског народа: с њим сам заједно живио и цијелога својега живота радио за његов бољитак, па желим да ми се кости одмарају у српском опћем гробљу“.

З. Зец