Патријарх српски Иринеј за „Новости” о косовској рани, замкама које нас очекују на путу ка Европској унији, дијалогу са Ватиканом, односима са Русијом и Републиком Српском

Ако се Европа уједињује тако што се бришу границе међу државама, зашто се онда унутар наше Србије цртају границе? Кад ово говорим не бавим се политиком, већ као првојерарх СПЦ промишљам даље последице живљења распарчане Србије у „уједињеној“ Европи. Ово је превише озбиљно питање да би се њиме бавили само политичари са ограниченим роком трајања. Овако патријарх Иринеј, у ексклузивном божићном интервјуу, за „Новости“ говори о искушењима које нашу земљу чекају на европском путу. Први по части у Српској цркви у својим беседама никада не заборавља да помене љуту „косовску рану“. Зато предлаже да се ова вишедеценијска национална траума, али и деликатно европско питање реше широким – међународним дијалогом.

– Потребно је да се у све ово укључе и верске вође и интелектуална елита свих народа и држава. Уместо надгласавања потребно је разговарати о свим споровима и у другим европским државама попут Шпаније и Велике Британије. Добро је то што Ватикан држи чврст став у вези са непризнавањем једностраног проглашења независности КиМ. То би требало да буде добар путоказ другима. Дакле, не затварање и изолација, већ сарадња и разумевање уз уважавање других и њихових ставова без наметања готових решења и једностраних одлука.

Србија је успела да заустави пријем Косова у Унеско. Приштина већ за 2017. најављује нови покушај учлањења. Шта би држава и Црква требало да ураде да би се то спречило?

– Црква увек сведочи непоколебљиву љубав према свима и снагом таквог убеђења указује на оно што је добро позивајући свакога да се окане зла. То је наш народ лепо изразио речима: „Што је право и Богу је мило!“. То разумеју и наши суграђани Албанци, изузев појединаца који још не схватају да зло добра донети не може. Било би добро да њихове верске вође још једном промисле о поступцима својих верника и одустану од „џамијања“ цркава као чина верског насиља.

Требало би да и ми православни поштујемо богомоље у којима се моле наше комшије, што се у већини случајева и догађа. Наравно, и ту постоје појединци који бирају насиље над другим и другачијим. Све док такви не буду заустављени претиће нам опасност од сукоба.

И државни органи би требало да препознају важност православних светиња које су више од „споменика кулуре“. То су света места на којима се сусрећу Бог и човек. Кад се светињи приступа на овакав начин, онда свако добронамеран одустаје од насиља.

Више пута сте исказивали скепсу према чланству у ЕУ. Прети ли опасност да нас тамо приме без Косова и Метохије?

– Приближавање народа у циљу превазилажења сукоба је добро и то је нешто што треба подржати. Али глобализација која елиминише различитости тако што насиље великих над малима постаје правило је својеврсно поробљавање. То је нешто што је у супротности са јеванђелском логиком да „велики служе малима“, јер се заснива на подметању неистина и наметању готових решења.

ЕУ и Русија по многим питањима имају супротстављен став. Да ли ће Србија моћи да задржи европски пут и дубоко пријатељство са Русијом?

– Неискрена је понуда кад се неко условљава да у име новог пријатељства прекине сва ранија. То је покоравање и ропство а не добронамеран позив за ново пријатељство. Нажалост, наш свакодневни живот обилује уценама и наметањима у којима се губи снага истине. Све је подређено интересу групе и појединаца. Томе се не сме подлећи. Потребно је снагом разумних аргумената убедити себе и доказати другима да без искрености, поштења, поштовања другога и самопоштовања човек не живи стварно, већ само животари. Само оваквим приступом животу знаћемо да на прави начин одржимо сва ранија пријатељства и стекнемо нове пријатеље и као појединци и као народ и држава.

Државни врх тврди да признавања независности Косова неће бити. Односи ли се Србија већ сада у неким сегментима према Косову као де факто држави?

– Желим да верујем да су искрени сви, које именујемо као државни врх, у својим тврдњама да ће истрајати у ставу којим чувамо своје достојанство као народ и као држава не пркосећи притом никоме. Само као добри домаћини не дозвољавамо никоме да по систему пашњака („чије су овце тога је и земља“) крши међународно право и нашу вишевековну историју.

Статус СПЦ на КиМ ускоро би могао да буде тема разговора између Београда и Приштине. Шта ће у том погледу бити захтев Српске патријаршије?

– Морамо бити искрени и признати да су наше светиње током полувековне комунистичке тираније обесвећиване широм бивше СФРЈ. Морамо најпре сами код себе пробудити искрено разумевање светиња како не би дошло до политизације која води новом обесвећивању и спорењу једног народа против другог.

Искрени верници увек су поштовали светиње комшија. Волео бих кад би унуци и праунуци оних Албанаца, који су са поштовањем приступали светим моштима наших светитеља, смогли снаге да се врате на пут вере предака. То се некако стидно догађа у појединим случајевима и резултат је вере и молитве наших свештеника и монаха. Што више буде оваквих примера, то ће бити бољи резултати у Бриселу.

Црну Гору тресе вишемесечна политичка криза, а недавно је добила и званичан позив за чланство у НАТО. Да ли је најављени улазак у овај војни савез заиста корак у добром правцу?

– То је унутрашње питање Црне Горе. Чини се да огроман број њених грађана одавно уморних од силних унутрашњих свађа, сукоба и притисака споља, мисли другачије од свог државног врха. Да је Црна Гора имала поверење у свој народ дала би им могућност да се о томе изјасни. Овако остаје отворено питање.

Треба ли Србија као гарант Дејтонског споразума и држава матица српског народа да снажније подржи одбрану Републике Српске?

– Слога и стваралаштво најбоља су одбрана. Најтеже је одбранити се од себе, али је могуће ако се искрено и предано ствара. Од других се најбоље бранимо тако што побеђујемо у себи све страхове и спречавамо било какву мржњу. Просперитету Републике Српске највише можемо допринети добрим пројектима и програмима у областима науке и привреде. Богословски факултет у Фочи је један од добрих примера, као и сарадња на нивоу Универзитета у Београду, Бањалуци и Источном Сарајеву. Томе треба додати и друге видове сарадње у различитим привредним гранама. Тако сви доприносимо успешности дипломатских активности у свету.

Представници власти и политичких странака често се консултују са СПЦ око вођења државне политике. Има ли српска политичка елита, посебно из власти, снаге и жеље да чује ваше савете и Србију извуче из дубоке кризе у коју је запала?

– Оно што препознајем као вишевековни проблем нашег народа јесу неслога и самовоља. Уз то иде и неспремност да се саслуша и разуме неистомишљеник. Моја порука би у вези са овим била: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“ Одавно је ово речено, али још није довољно добро схваћено од наше политичке елите.

Прошлогодишње заседање Сабора СПЦ обележило је разрешење владика Георгија и Филарета, што је у јавности протумачено као потврда ваше жеље да се у свим сегментима Цркве заведе ред. Има ли у СПЦ још епархија у којима влада самовоља и беспоредак епископа?

– Мислим да је наша јавност предимензионирала догађаје и преувеличала проблеме. Ко имало познаје црквену историју добро зна да су разрешења појединаца увек резултат потребе унапређивања црквеног живота, а не сукоб струја или нечија освета. Тако да не треба размишљати у правцу стварања атмосфере прогона, већ све треба посматрати као одговорно промишљање црквеног живота где персонална питања нису примарне одреднице. Црквени поредак је нешто што се подразумева, тако да питање „завођења реда“ није условљено ставом појединца него је задатак заједнице.

Митропилит Јован (Вранишковски) је на слободи, али његов судски прогон још није окончан. Када би могли да почну разговори о статусу канонски непризнате Македонске православне цркве?

– Недостатак културе дијалога и добронамерности показују они који мисле да ће оптужбама, хапшењима и пресудама са предумишљајем било шта решити. Све док се тако понашају, они показују да не желе разговор већ сукоб. Ми смо стрпљиви и чекамо да дођу себи и врате се на пут који води разговору и договору.

Много пажње јавности изазвала је ваша одлука да због финансијских неправилности у друге парохије распоредите свештенство Храма Светог Саве…

– Огромна већина свештенства тешко живи. Постоје појединци који су из богатих породица, или су им парохије и епархије „богатије“, али они су у мањини. Нико никога не прогони, само је реч о тражењу адекватних решења која ће довести до стварања подједнако добрих услова за све. Иначе, оно што треба исправити у схватању појединаца у нашем народу, како свештеника тако и верника јесте да свештеници нису и не могу да буду „дерикоже“. Створена је лоша слика и треба је променити.

Када очекујете почетак разговора делегација СПЦ и Римокатоличке цркве о историјској улози контроверзног кардинала Степинца, који је иницирао папа Фрања?

– Волео бих да је тај разговор већ почео. Спорно проглашење кардинала Степинца за светитеља питање је за Ватикан. Очекујем више промишљања у будућности на ту тему са њихове стране.

Како гледате на предлог министра просвете Срђана Вербића да се веронаука, уместо у свих 12, учи у свега четири школска разреда?

– То је изјава једног државног чиновника који опслужује функцију министра. Мислим да нико озбиљан и добронамеран не размишља на такав начин, штавише мислим да се и сам министар Вербић предомислио, јер је већ после неколико дана затражио неко спајање предмета. Да ли наглас размишља у доброј намери или намерно провоцира, то само Бог и он знају. Ово питање се не решава изјавама и прозивкама, већ разговором са уважавањем и договором са поштовањем.

Извор: Вечерње новости, www.spc.rs