Вести Патријаршијски Управни Одбор
Прота Душан Колунџић, бивши професор Карловачке богословије и дугогодишњи парох у Нирнбергу, где је подигао цркву, редовно је издавао пастирска писма и писао душеполезне књиге. Протин син, протојереј Радомир, пастирствује у Берлину.
Господ је у 2018. години обдарио породицу Душана Колунџића са два значајна јубилеја: 80 година од рођења протојереја-ставрофора Душана (1. јун 1938.) и 50 година од његовог венчања са Катицом, рођеном Милетић у Сремским Карловцима (30. септембар 1968.). Тим поводом су синови Мирко и протојереј Радомир организовали окупљање породице, сродника и пријатеља, школских другова, ученика и нирнбершких парохијана у Сремским Карловцима 7. августа 2018. године, на празник Успења Свете Ане. Позиву се одазвало око 80 гостију из Немачке, Хрватске, Србије…
Свету Литургију, по благослову Преосвећеног Епископа сремског Василија, у Саборном храму Светог оца Николаја служили су: протојереји-стварофори Душан Колунџић и Радослав Живанов; протојереји Стојан Билић, Јован Милановић (старешина храма), Небојша Тополић и Радомир Колунџић. Велику и сугубу јектенију, са благодарственим прозбама, изговарао је отац Јован. Велико одушевљење присутнима приредио је Драган Јоцковић, бивши ученик Богословије, соло певањем Молитве Господње, Оченаша, коју је и као ђак редовно певао на недељној Светој литургији, а сада је допутовао из Хонг Хонга да изрази поштовање према своме професору.
После заамвоне молитве прочитана је и молитва благодарности Господу за сва добра која је у току заједничког живота и рада излио на породицу Колунџић. Захвалну песму „Тебе Бога хвалим“ тихо је започео прота Божо Шијачић, школски друг протојереја Душана, а наставили професори појања у Карловачкој богословији. Прота Јован је, уз празничну проповед, рекао и неколико речи о циљу окупљања, а изнео је и кратак животопис протинице Катице и протојереја Душана.
Из храма су сви пошли ка згради Богословије, начинили заједнички снимак на тргу и ушли у зграду, где их је дочекао ректор Богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић, зажелевши свима добродошлицу у ово здање, где је пре више деценија отац Душан био професор. У свечаној сали присутнима се обратио протојереј-ставрофор Марко Шпановић, ректор Богословије у пензији, који је са оцем Душаном био у основној школи у Пакрацу, Богословији Светог Саве у манастиру Раковици, на Богословском факултету у Београду и једно време су заједно службовали у Карловачкој богословији. Сликовито је описао заједнички животни пут од детињства до академског звања, посебно се осврнувши на време проведено управо у Карловачкој богословији. У име ученика којима је прота Душан био разредни старешина, са неколико лепих речи обратио се Душан Вујичић, професор и издавач многих монографија српских цркава и манастира.
Трпеза љубави је организована на великој тераси хотела Дунав. За добро расположење бринуо се секстет тамбураша под управом Немање Шијачића из Турије, унука проте Боже. Дизане су здравице у част слављеника: Милорад Јевтић из Нирнберга, у име бивших и јединих парохијана, као и у име многих поклоника у манастир Хиландар, и Славица Вученовић у име Кола српских сестара и парохијанки; Слободан Нешић из Бијелог Брда, где протиница и прота живе после пензионисања; Бранко Теофиловић из Бршадина код Вуковара, у име поклоника у Хиландар које је прота водио од 2005. године.
Дугогодишњи пријатељи из Београда протојереји Небојша Тополић и Милорад Средојевић евоцирали су успомене на деценијама дуге контакте и прегнућа на мисији Цркве. Последњи здравичар био је прота Стојан Билић, износећи дружење и сарадњу са протом у Новом Саду, другим боравиштем породице Колунџић. Госте је одушевио Слободан Нешић произношењем Бјелобрдске здравице, записане од песника Ђорђа Нешића, која кроз хумор и збиљу представља Србе из овогa питомог дравско-дунавског села.
Прота Душан је захвалио свима гостима који су могли да по августовској врућини поделе радост значајних јубилеја са породицом Колунџић. Уз громогласно „многаја љета“ завршено је дивно и ретко породично славље које је протекло као у народној песми: „Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно“. Посебну захвалност у организовању прославе јубилеја породица Колунџић је истакла протојереју Јовану Милановићу, старешини Саборног храма у Сремским Карловцима, и Ненаду Мајсторовићу, кувару Богословије.
Животопис протојереја-ставрофора Душана Кoлунџића (преузето са svetosavlje.org)
Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 1. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 1. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.
Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.
Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.
Године 1981, одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.
После пензионисања 2004. године живи у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно служи у тој, као и суседним епархијама, проповеда и држи предавања на разне теме, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову и припрема ходочаснике за Манастир Хиландар. Тренутно је завршио Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске.
Са супругом Катицом има два сина: Мирка, менаџера у Бечу, и Радомира, свештеника у Епархији франкфуртској и све Немачке.
