Вести Патријаршијски Управни Одбор

          Од скоро у продају у Патријаршијској продавници на Теразијама налази се у продаји пепродукција Похвале Кнезу Лазару.

          Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године на црвеној свили за покров на ћивоту кнеза Лазара, димензије 47 х 69 центиметара, у 26 редова, позлаћеном сребрном жицом. Покров се налази у Музеју Српске Православне Цркве у Београду.

          Репродукција Похвале кнезу Лазар везена је 2017. године на свили, металик концем у дужини од 2 км. Садржи више од пола милиона убода. Детаље о производу можете погледати кликом на линк.

О ЈЕФИМИЈИ

          Деспотици Јелени, потоњој монахињи Јефимији, судбина као да је прво даровала сву земаљску срећу и све благодети које једно људско биће може да пожели: била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне. Памтила је цара, сјај његове владавине. (Њен отац био је у царевој пратњи приликом посете Светој Гори 1346. године.) Удала се за Угљешу Мрњавчевића, који се брзо уздигао (са братом Вукашином) за истинског владара у јужним областима српског царства, наспрам немоћног младог цара Уроша и Душанове удовице, монахиње Јелисавете. Деспот Јован Угљеша и деспотица Јелена добили су сима; Сер, престоницу ове јужне српске државе на развалинама великог Душановог царства, Јован Кантакузин назива „великим и дивним градом“. Живот је младој деспотици Јелени морао да изгледа велелепан, богат, смислен.

          Потом је на ову сироту жену судбина послала све несреће које могу да задесе једно људско биће: сваку нову тежу и мучнију од друге. Умро јој је отац, потом син, дете млађе од четири године („млади младенац“); у боју код черномена 26. септембра 1371. године погинуо је њен муж, деспот Јован Угљеша; изгубила је породицу, посед, приходе, државу, друштвени дигнитет. По обичајима средњег века замонашила се (није познато када) и дошла у државу кнеза Лазара, који јој је пружио уточиште. Од младе владарке постала је удовица, избеглица, прогнаник: сирота монахиња. Али ни ту није био крај страдањима: у Косовској бици 1389. године нестало је и њеног заштитника, кнеза Лазара.

          Чини се да је у деценији после боја њен утицај на кнегињу Милицу морао да буде веома велики: Јефимија је вероватно учествовала у свим важним државним одлукама: Константин Филозоф хвали њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештих мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња Јевгенија) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су била однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показивао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Године 1398, у мучној мисији које су предузеле две монахиње да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота, који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају, посебно се истакла Јефимија. како је било овој умној жени, сада, у убогој монашкој ризи, да хода градом у коме је пре скоро тридесет година била господарица (Сер), и да у оним истим, некада њеним палатама моли за милост Бајазита и Турке, који су јој уништили земаљски живот, може само да се замисли. Према Григорију Цамблаку ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију свете Петке, из Трнова у Србију. Султан је то великодушно допустио, видећи у томе чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри у Србији који су овим ратним временима бежали са земље, нагло су престали да то чине, када су мошти свете Петке приспеле у моравску Србију. И у овој, наизглед потпуно верској акцији, видимо мудрост несрећне удовице деспота Јована Угљеше.
Не зна се када је монахиња Јефимија Умрла. Последњи помен о њој налазимо у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом, госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили из ове, за Србе најсудбоносније битке. (Предање каже: у току само једног јединог дана замонашење је тражило стотине жена.)

О ПОХВАЛИ КЕНЗУ ЛАЗАРУ

          Непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402. године), када су Стефан и Вук Лазаревић као Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила „Похвалу кнезу Лазару“. У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича „новог мученика“, кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је „пропадљиву висоту земаљског господства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.

          У средишном делу „Похвале“, молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка.

          У последњем, трећем делу, Јефимија се кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао „изобилно“; сада га моли да је поново исхрани и да утиша „буру љуту душе и тела мојега“. Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.

СТИХОВИ ПОХВАЛЕ

          У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те.

          Господствовао си земљом отачаства ти и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божанствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледа хришћане отачаства ти овладане Измаилћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небескога цара.

          И тако две жеље постигао јеси: и ЗМИЈУ убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога.

          Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком ТВОЈИМ, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе скрби и болезни обузеше вољена ти чеда и у многим скрбима живот проводе, пошто су овладани Измаилћанима.

          И свима нам је потребна помоћ твоја, те се молимо моли се заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе.

          Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

          Но ако си и прешао из живота овога, скрби и болезни чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом, преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати.

          Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, У помоћ нашу, ма где да си.

          На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато и мале награде чекам.

          Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.

          Јефимија усрдно приноси ово теби свети.

20. јуна 2017

Репродукција Похвале Кнезу Лазару, нови артикал у Патријаршијској продавници на Теразијама

          Од скоро у продају у Патријаршијској продавници на Теразијама налази се у продаји пепродукција Похвале Кнезу Лазару.           […]
19. јуна 2017

Архијерејска Литургија у Пљеви код Шипова

У Другу Недјељу по Духовима, 18. јуна 2017. године, када Црква прославља Светог свештеномученика Доротеја и Преподобног Петра Коришког, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије служио […]
18. јуна 2017

Патријарх богослужио у храму Светог Симеона Мироточивог

  Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 18. јуна 2017. године свету архијерејску Литргију у цркви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду. прилог Радија […]
17. јуна 2017

Дан Епархије канадске у Милтону

Свету архијерејску Литургију служио је Епископ канадски др Митрофан уз саслужење Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина и умировљеног канадског Георгија и свих свештеника из Онтарија и Квебека. Епархијски […]