Споменица погинулих и умрлих старешина српске војске у рату 1914 – 1918 – Др Милоје Пршић

ПРЕДГОВОР

         О теми која је била, и јесте, предмет овог истраживања – а резултати нимало лаког задатка налазе се у овој књизи – заокупља моју пажњу од половине осамдесетих година ХХ века. Наиме, тек тада – као начелник Архива Оружаних снага СФРЈ, у оквиру посла који сам професионално обављао – листајући документа архивских фондова, пре свих архива окупационих јединица и „њихових савезника“ – наишао сам на бројна документа која садрже податке о масовним хапљењима, пребијањима, убијању и логорисању припадника српског народа. Неки садржаји су ме трајно „окупирали“. На пример, у Србији су, од 1914. па све до пред крај 1918. године, окупационе јединице и органи окупационе власти чинили масовне злочине над српским народом – онакве који по дефиницији апсолутно одговоарају поимању термина геноцид. Ни Аустроугари, ни Бугари, ни Немци, ни Хрвати у првој години рата, а ни за време окупације до пред крај 1918. године нису имали „никакву милост“ према српском народу. Убијали су не само војнике него и српску нејач, старце, припаднике српских националних удружења, виђеније људе, интелектуалце, свештенике. Истина, насловљена тема била је, и до сада, предмет истраживања публициста, историчара, писаца, заљубљеника у исторји, али не и довољно да бисмо имали поуздане податке о размерама губитака српског народа …