Опис
ШЕСТ БЕСЕДА О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ
БЕСЕДА ПРВА
О СУДБИНИ И ПРОМИСЛУ
Наш живот обилује бригама и наше живљење испуњено је немиром. И поред тога, љубљени, не застрашује нас ово, него то што се ми, иако смо у стању да тај немир и бриге да учинимо слабијим или да их безболно поднесемо, не старамо ни о једном ни о другом, него све време проводимо у очајању; један тугује због сиромаштва, други због болести, неко због мноштва обавеза и руковођења породицом, неко због одгајања деце, а неко због тога што нема децу. Обрати пажњу на прекомерност безумља: ми не тугујемо због истих ствари, него због противних. Када би узрок нашег туговања била сама природа ствари (околности), не би требало да се подједнако жалостимо поводом ствари које су једна другој противне. Ако је сиромаштво зло и ако је неподношљиво, онда никада не би требало да јеца онак ко живи у богатству. Ако је бездетност зло, онда би човек који ужива у мноштву деце морао да буде срећан. И опет, ако су управљање општим државним пословима, наслађивање почастима и велики број потчињених достојни зависти, онда би требало да избегавамо миран и безметежан живот и да прихватимо да нас сви људи мрзе …
