Опис
ПРЕДГОВОР
Свети Григорије Палама је нама данас савременији него ли својим савременицима. Његов лик и његово дјело, учињено у 14. вијеку, јасно показује да епоха великих Отаца Цркве и, уопште, “светоотачко доба” није, како обично и нетачно истичу, завршено са Светим Јованом Дамаскином. Већ је вријеме да православно богословље свесно сазна свој историјски континуитет који никад није прекидан. Само ако бисмо прихватили “прекид” Цркве и њено “умртвљење” у извјесним периодима, тада бисмо једино имали право да прихватимо постојање богословски “празних” раздобља у њеном животу. “Западно ропство” православне схоластичке мисли посљедњих вјекова навело је многе од православних историчара и теолога да епоху средњих византијских времена посматрају у свијетлу западне историографије. Они, чак, нијесу ни подозријевали да се западни став наспрам Византије, нарочито посљедњих вјекова њеног живота, засновано управо на увјерењу о “умртвљењу” саме Цркве на Истоку. Отуда је било неизбјежно за западњаке и само схватање о “умртвљењу” њеног живота уопште …
